Mnogi se danas pitaju kako je Ford Focus RS u stanju da podnese 300 ks na prednjim točkovima, ali šta bi tek pomislili kada vam kažemo da još tokom 1960ih godina je postojao automobil težak dve tone koji je prenosio preko 400 ks iz ogromnog 7.5L

motora na prednje točkove? Naravno, tako nešto je moglo doći samo iz Detroita kada je 1966 godine Oldsmobile predstavio model Toronado. 1966-1967 Oldsmobile Toronado nije bio prvi Američki automobil sa prednjom vučom i preuzeo je generalnu ideju od Corda, koji se proizvodio oko 30 godina ranije. Iako je Cord bio savremen automobil u svoje vreme, Velika Depresije nije bio period za predstavljanje revolucionarnih ideja i ispitivanja tržišta, posebno ako je ta ideja činila automobil skupljim. U narednih 30 godina mnoge kompanije su eksperimentisali sa prednjom vučom, ali malo tih ideja je ugledalo svetlost dana. Prednost prednje vuče je svakako vožnja u lošijim vremenskim uslovima, ali glavna prednost koja se dopdala kupcima je što su automobili bili niži. Na žalost, prednja vuča je uvek bila skuplja za dizajniranje od zadnje vuče što je jedan od glavnih razloga zašto takve automobile u velikoj meri nismo videli sve do kasnih 1970ih (sa izuzetkom Citroen Traction Avant). General Motors je počeo da eksperimentiše sa prednjom vučom još početkom ranih 1950ih godina kada je predstavljen LaSalle II koncept. John Beltz, mladi inženjer, je u istom periodu počeo da radi na ideji o modernom automobilu sa prednjom vučom i Oldsmobile se činio kao perfektna solucija za eksperiment. Neki od ranijih eksperimenta se jako isplatili za Oldsmobile, kao što je prvi moderni automatski menjač 1940 godine (poznat kao Hydra-Matic Drive) i prvi moderni V8 motor 1949 godine. Međutim, Beltz je želeo mali kompakt, ali neuspeh Chevrolet Corvaira ga je naterao na druge ideje. Klasa popularnih personal coupe automobila (automobili najveće klase sa dvoje vrata, visokom luksuznošću i moćnim motorima) je rasla velikom brzinom. Ford Thunderbird se izdvojio kao lider, ali je Buick Riviera dobivao najviše pažnje kada je predstavljen 1963 godine. Oldsmobile je odobrio proizvodnju svog predstavnika u ovoj klasi koji bi delio E-Body platformu sa Rivierom, ali je znao da još jedan sličan modele neće napraviti značajnu razliku. Oldsmobilu je trebao automobil koji će promeniti standarde i prednja vuča se činila kao savršena solucija. Do rane 1965 godine Oldsmobile je napravio 38 prototipova koji su zatim testirani 2.5 miliona kilometara u svim uslovima da bi kompanija bila sigurna da nova i neproverena mehanika neće praviti probleme kupcima. Izbor motora je pao na provereni Rocket V8, veličine 425cid/7.0_ sa 385 ks koji je pokretao sve veće Oldsmobile. Suspenzija je bil značajno modifikovana u poređenju sa onom na Riviera, a već tokom prvog testa popularni Motor Trend magazin je proglasio Toronado budućim klasikom. Težina je bila raspoređena 54/46 koja je igrala veliku ulogu u odličnoj udobnošću ovog automobila. Sam izbor imena je takođe bio dugačak, a pre nego što je pao na Toronado, Oldsmobile je razmatrao imena kao što su Magnum, Scirocco i Raven. Zvanično predstavljanje je zakazano za Oktobar 14, 1965 godine, a kupac je dobivao ovaj prelepi coupe po početnoj ceni od $4,585. Deluxe opcija je dodavala visoku luksuznost kojoj su i Cadillac i Lincoln iz tog perioda pozavidili, a unutra je bilo dovoljno mesta za šest odraslih osoba. Toronado je odlično primljen od strane kupaca i 1966 godine je prodato nešto manje od 41,000 primeraka, od čega su većina dolazili u Deluxe verziji. U poređenju sa starijim rođakom Riviera, koji je dobio dizajnerske promene 1966 godine, Toronado se pokazao dosta solidno i zaostajao svega 5,000 primeraka po prodaji. Lider je i dalje bio Ford Thunderbird koji je bio u poslednjoj godini četvrte generacije sa 69,000 vozila. Car Life magazin je nazvao Toronado inženjere najboljim u auto industriji, Car and Driver proglasio za najbolji luksuzni i personal automobil na tržištu, ali je najdalje otišao Motor Trend magazin koji je proglasio Toronado za automobil godine. Performance su takođe bile solidne za automobil težak dve tone i Toronado je ubrzavao do 100 km/h za 9.5 sekundi. Naravno, ovakvu perfekciju nije bilo potrebno menjati što objašnjava zašto se Toronado nije značajnije menjao sve do kraja 1970 godine. 1967 model je dobio disk kočnice i gume za sve sezone, a kasnije su dodata i sportska sedišta kao i pomagalo za otvaranje vrata (rani Toronado je bio kritikovan da ima teška vrata koja se teško otvaraju). Potrošnja je takođe poboljšana, ali i pored toga je i dalje iznosila oko 18 litara na 100 kilometara. Cena je povećana za oko $100, ali je prodaja pala za oko 50% na 21,800 primeraka nakon što je Ford predstavio novu generaciju Thunderbirda. Veliki uspeh Toronada je dao ideju i Cadillacu koji je predstavio luksuzni Eldorado takođe sa prednjom vučom na istoj E-Body platformi.

1968-1970
Toronado dobiva prve dizajnerske promene 1968 godine kada je prednji deo unapređen sa novim grilom koji je deljen na dva dela od strane velikog hromiranog branika. Farovi su i dalje bili skriveni, ali umesto da se dižu iz nosa sada su se nalazili iza grila. Sa mehaničke strane standardan motor je sada bio 455cid/7.5L sa 375 ks, koji je direktno preuzet iz većih Oldsmobila. Po prvi put Toronado je imao i opcioni motor identičnih dimenzija, ali uz modifikacije zahvaljujući kojima je snaga skakala na 400 ks. Toronado sa ovim motorom je bio poznat kao W-34, a tokom testa u Car Life magazin W-34 je uspeo da dostigne brzinu od 197 km/h. Car Life je spomenuo visoku potrošnju i cenu, ali je Toronado pružao jako mnogo da je i dalje predstavljao jednu od najboljih kupovina u klasi. Kupcima se svidele navedene promene i 1968 godine je prodato oko 26,500 primeraka. Za 1969 godinu zadnji deo je dobio dizajnerske promene zahvaljujući kome su dimenzije gepeka povećana. Do 1970 godine farovi su po prvi put postali vidljivi nakon kritika nekih vlasnika da sakriveni farovi se ne otvaraju uvek po njihovim željama, a iste godine cena je po prvi put prešla $5,000. Međutim, i pored svih promena prodaja nije značajno skočila i Oldsmobile je znao da je vreme za promene. Danas su 1966-1970 Toronado jako cenjeni i odlično drže na ceni. Popularni komičar Jay Leno poseduje jedan od najpoznatijih Toronado ikada napravljenih, 1966 model sa 1,200 ks ispod haube.

1971-1978
Pet godina nakon originalnog predstavljanja Toronado je bio potpuno novi. Neke dizajnerske linije su pozajmljene od braće Buick Riviera i Cadillac Eldorado, ali je Toronado i dalje imao dosta svojih karakteristika koje su ga činile posebnim. 1971 Toronado je bio za oko deset centimetara duži od prethodnika i pravljen na novoj E-Body platformi. Oldsmobile je takođe ponudio samo jednu standardnu opciju za razliku od osnobne i premium prethodne godine, a kupac je takođe dobivao samo hardtop kao opciju. Posebna pohvala je išla na enterijer koji je bio veći od originalnog modela, ali je takođe pružao dugačak izbor opreme. Standardan motor je i dalje bio 455cid/7.5L, sada sa 350 ks, koji je ubrzavao do 100 km/h za 10.7 sekundi preko novog Turbo Hydra-matic menjača. Oldsmobile je značajno poboljšao suspenziju pa je tako Toronado i pored svoje težine od preko dve tone bio sasvim solidan u krivinama bez da se udobnost oštetila. Iako prodaja nije značajno skočila i iznosila 28,980 primeraka bila je najveća još od 1966 godine. 1972 godine nije bilo većih promena osim načina na koji se snaga motora računala. Po novom SAE sistemu Toronado je razvijao 250 ks iako promena u poređenju sa 1971 modelom nije bilo. Na veliko iznenađenje prodaja je skočila za 69% na rekordnih 48,900 primeraka, a Oldsmobile je izbio na treće mesto po prodaji, odmah iza Forda i Chevroleta. Za 1973 godinu Toronado dobiva nove branike da zadovolji nove standarde o sigurnosnim merama i 55,921 novih Toronado pronalazi kupce. Sigurnosne mere i nova pravila o izduvnim gasovima su u velikoj meri oštetili Toronado. Do 1974 godine težina je iznosila približno 2.2 tone dok je snaga pala na 230 ks što je rezultiralo padom prodaje od 50%. Da održi zanimaciju kupaca Toronado je narednih godina dobio savremenu (barem za taj period) standardnu opremu kao što su podizači prozora na dugme i klimu, što je povećalo cenu na preko $8,000 u luksuznom Brougham modelu. Poslednje dve godine Toronado je dobio minimalne dizajnerske promene, ali je najveća vest bila predstavljanje novog 403cid/6.6L motora koji je razvijao 200 ks. Međutim, krajem 1970ih godina većina kompanija je počela značajno da zamenjuje dimenzije svojih automobila, uključujući General Motors, i veliki automobili kao što je Toronado više nisu bili preterano popularni. 1978 godina je bila poslednja godina velikih Toronado kada je prodato oko 25,000 primeraka.

1979-1985
Oldsmobile je publici predstavio potpuno novi Toronado 1979 godine koji je izgubio oko pola metra na dimenzijama i preko 450 kg na težini. I dalje zasnovan na E-Body platformi, ali sa manjim dimenzijama, Toronado je sada delio mnoge dizajnerske linije sa Buick Riviera i Cadillac Eldorado, čime je izgubio posebnost koju je imao u prošlosti. Standardan motor je sada bio 4.1L V6 pozajmljen od strane Buicka koji je razvijao samo 125 ks i nikada nije bio popularna opcija i ugašen je posle 1984 godine. Većina kupaca se odlučila za 307cid/5.0L motor koji je razvijao 140 ks i zahvaljujući visokom obrtnom momentu bio mnogo bolja opcija. Za one koji su želeli bolje performance tu je bio i provereni Rocket 350cid/5.7L motor sa 170 ks. Za ljubitelje ekonomičnosti Oldsmobile je ponudio i 350cid/5.7L dizel motor sa 105 ks. Iako je ovaj motor bio popularna opcija kod kupaca, priče o niskom kvalitetu se brzi pručule, a većina kupaca nije uspevala da dobije obećanu potrošnju od 11 litara na 100 kilometara. Turbo Hydra-Matic menjač sa tri brzine je bio standardan do 1981 godine kada je zamenut sa identičnim motorom sa četiri brzine. Suspenzija je igrala veliku ulogu u visokoj prodaji. 1979 Toronado je dobio novu ILS suspenziju rađenu od strane Cadillaca zahvaljujući kojoj prostor na zadnjim sedištima je bio veći i pored manjih dimenzijama, a stabilnost u krivinama je takođe značajno poboljšana. Pored već poznatih osnovnih i Brougham modela, Oldsmobile je sada ponudio i XSC i Caliente verzije koje su dolazile sa punom opremom. 1985 Toronado, kao i blizanci Riviera i Eldorado, su poslednji body-on-frame automobili sa prednjom vučom i V8 motorima ikada napravljeni.

1986-1992
Peta, i ujedno poslednja, generacija Toronada se pojavila na tržištu 1986 godine. U pitanju je bio još manji model od prethodnika, sada unibody, i prvi Toronado još od 1969 godine koji je imao skrivene farove. Nestali su veliki V8 motori i sada jedini motor kao opcija je bio Buickov 3.8L V6 sa 140 ks. Iako ovaj motor nije bio moćan kao prethodnici, Toronado je sada bio dosta lakši i većina kupaca je bila zadovoljna performancama. Međutim, Toronado je bio pogrešan automobil u pogrešno vreme. Naime, tokom ranih 1980ih godina, dok je Oldsmobile radio na novoj generaciji Toronada, cena goriva je iznosila oko tri dolara za galon (3.78 litara), ali kada je 1986 Toronado predstavljen cena goriva je pala za ispod dolar za galon. Kupci su se opet okrenuli velikim i moćnijim automobilima sa V8 motorima, kao što su Lincoln Town Car i Chrysler Fifth Avenue, koji su beležili rekordnu prodaju. Drugim kupcima se takođe nije sviđalo što Toronada sada dizajnerski dosta liči na Oldsmobile Calais i Pontiac Grand Am, koji su bili značajno jeftiniji. U želji da poboljša veoma razočarajuću prodaju Oldsmobile je 1987 godine ponudio sportsku Trofeo opciju sa kožnim sedištima, duplim auspuhom, agresivnijim dizajnom, sportskom suspenzijom i moćnijim 170 ks motorom. Kada ni nove dizajnerske promene 1990 godine nisu poboljšale već razočarajuću prodaju Oldsmobile je odlučio da tiho ugasi Toronado u bliskoj budućnosti. Veliki rast SUV klasi je značio da porodični coupe više nisu u modi i poslednji Toronado je sišao sa trake sredinom 1992 godine. Njegova zamena nije stigla sve do 1994 godine kada je model Aurora predstavljen. Međutim, ni Aurora nije bio uspeh kakav je Oldsmobile očekivao i ovaj brand, najstariji na Američkom tržištu, je zvanično ugašen u Aprilu 2004 godine.

Autor: Talladega